Последњег викенда у јуну, небо није показивало знаке разведравања; киша је падала повремено, понекад јака, а понекад слаба, док је магла обавијала планине. Уместо да се одлучи за удобну сесију тим-билдинга у затвореном простору, група од преко двадесет чланова из КСХОВ-а обукла је кабанице, спаковала торбе, понела кесе за смеће и кренула на планину Јиуфенг у Хуангиан, Таизхоу – не да освоји, већ да „заштити“.
Ово је била дуго очекивана киша, и неочекивано крштење. На скоро једноставан начин, привели смо крају прву половину године док смо дали замах за другу половину која је пред нама.
Недељу дана пре поласка, временска прогноза предвиђала је умерену до јаку кишу на дан догађаја. Неки су предложили померање, док су други предлагали одржавање скупа у затвореном. На крају, тим је једногласно одлучио: без одлагања, без компромиса - улазак у планине како је првобитно планирано.
„Мало људи се пење на планину у кишним данима, али смеће у планинама не нестаје само због кише“, рекао је колега задужен за организацију активности пре него што смо кренули. „Рута коју смо одабрали је популарна планинарска стаза за викенд међу локалним становништвом. Пластичне флаше, кесе за паковање и папирни пешкири се лакше перу у потоке после кише, што знатно отежава чишћење. Због тога је улазак на планину током кишног времена још важнији.“ Тако смо се у суботу у 8 часова окупили на улазу компаније. Кабанице, ципеле за планинарење, организатори за копчање, кесе за смеће, рукавице — наша опрема је била комплетна. Без много церемоније, проверили смо једни другима опрему, потврдили да су све безбедносне мере на снази, а затим у неколико возила наставили до стазе храма Руијан у подножју планине Јиуфенг.
Киша није била ни јака ни слаба, тек толико да навлажи обод мог шешира. У даљини, зелене планине изгледале су нетакнуте; у близини је благо текао поток. Тако је почела „Кампања за пречишћавање планине“.
Пут уз планину није био посебно тежак, али је постао клизав после кише, а маховина је прекривала камене степенице — сваки корак захтевао је пажљиво ослонац. Групе од по три или пет путника су се раштркале дуж стазе: они испред су имали задатак да рашчисте пут, док су они позади поместили сваки скривени комад отпада поред пута.
Пластичне кесе су закопане испод опалог лишћа, а видљив је само угао; боце са напитком се налазе у пукотинама стена и морају се пажљиво уклонити пинцетом; опушци цигарета, омоти слаткиша и кесе за паковање хране сакривени су у трави или између камених плоча, скоро стапајући се у мртво лишће. Руке које обично рукују алатним машинама у радионицама или цртају нацрте на рачунарима сада држе дугачке пинцете за смеће, сагињу се и педантно подижу сваки комад отпалог листа како би прикупили те случајно одбачене „беле трагове“.
"Ево га!" "И ја га имам; донеси велику торбу." „Не гази на ту падину — пусти ме да клизим.
Није било притужби или непотребних притисака. Сви су радили у савршеној координацији: неки су чистили остатке са стрмих падина, други су помагали током спуштања, а наменски тим се бавио сортирањем отпада — материјали који се могу рециклирати стављени су у једну врећу, а нерециклабилни у другу. Сав отпад је сакупљен у базној планинској рециклажној станици за централизовану обраду по повратку низ планину.
Када смо стигли отприлике до половине планине, киша је изненада појачала. Звук кишних капи филтрирао се кроз празнине у бамбусовој шуми, а ветар нас је носио маглом у лице. Сви су стајали на равној површини поред пута у кабаницама и накратко се склонили од кише. Неки су извадили термо шоље из торби и понудили их колегама у близини на гутљај топле воде; други су делили додатне кабанице са новим колегама који нису довољно носили; неки су се чак смејали док су се такмичили ко има више смећа у торбама. Нико није постао нестрпљив нити се жалио на време - кишна планина нам је дала разлог да успоримо и омогућила нам да јасније видимо наше сапутнике око себе.
Кишом натопљено искуство чишћења планина открило је наше право ја једно другоме.
Обично тихи колега је тихо ходао на зачељу групе, рашчишћавајући смеће које су остали за собом; увек шаљиви колега стално је подржавао физички слабијег партнера преко клизавог терена; а колега који је првенствено радио са компјутерима користио је фластер који је носио за лечење ране коју је нанела грана дрвета.
Људи које је заједно затекла киша чешће се сећају једни других.
На путу низ планину, био је посебно клизав део дуге земљане падине. Сви су спонтано формирали ред, држећи дистанцу једни од других и подсећајући једни друге да „буде опрезни под ногама“. Неки су се прво учврстили на дну падине и пружили руку да помогну онима иза; други су користили штапове за пешачење да истражују напред, сигнализирајући свима да следе када потврде безбедност. Нико није терао друге напред, нити је неко безобзирно јурио напред — тако функционише пењање на планине, а подједнако важи и у послу.
Ова Иницијатива за чишћење планина није само интерни догађај за КСХОВ тим, већ и конкретна иницијатива социјалне заштите. Планина Јиуфенг служи као витална урбана зелена плућа за Таизхоу и популарна дестинација за слободно планинарење међу локалним становницима. Са све већим бројем посетилаца, нагомилавање отпада дуж стаза постаје све израженије.
Као локално укорењено предузеће са седиштем у Хуангјану, КСХОВ у потпуности разуме да се раст производње ослања на снажан екосистем и снажну друштвену подршку. Верујемо да се корпоративна друштвена одговорност протеже даље од донација или спонзорстава – она лежи у предузимању конкретних акција у корист заједница око нас.
Приликом спуштања возилом за сакупљање отпада превезли смо осам великих врећа за смеће са отпадним материјалима, укупне тежине око 30 килограма. Иако ова количина није значајна, ако свака особа однесе сопствени отпад – чак и ако се само једном сагне – планина ће постати знатно чистија.
Следећи пут, можда ћемо изабрати другу планину, или ће можда небо бити ведро и пространо. Али оно што остаје непромењено је да су људи у КСХОВ-у увек вољни да се сагну и ураде мале, али значајне ствари—за околину, за тим и за себе.
